Sećam se vremena kad autobusi nisu imali reklame. Sećam se vremena pre mobilnih telefona. Sećam se grada bez bilborda. Sećam se vremena pre globalnog otopljavanja. Vremena pre SARS-a, H1N1, ali ne i AIDS-a. Sećam se vremena kad su novčanice furale pastelne boje, a ne kao da su krenule na rejv. Sećam se Air Max pre ovih sad Air Max. I tad su bile sranje. Sećam se kad smo imali samo jednu vrstu piva u Beogradu. Sećam se vremena kad su topli sendviči bili pojam gurmanluka u školskim dvorištima. I trouglastih jogurta se sećam. Secam se kad su Nindža Kornjače bile hit. A pre njih Dži Aj Džojci. A pre njih Mastersi. Devojčice su imale, na žalost, samo Barbike. Sećam se Softys žvaka. Ki-Ki bombone imamo ponovo. Sećam se televizije pre Pinka. Sećam se kad je B92 bio samo radio. Sećam se vremena pre demokratije, a čak i nekih detalja iz vremena pre Slobe. Sećam se vremena kad ambalaža nije prodavala proizvod nego kvalitet. Sećam se vremena pre eura. Sećam se vremena pre interneta.
Sećam se vremena pre nostalgije.
Blogohuljenje 
Da te ne znam pomislio bih da je počela da te stiska kriza srednjih godina… Lep tekst! Mogu da se identifikujem sa njim… 😀
definishi srednje godine. 🙂
Pocela je da ga steze globalizacija 😛
svashta me stezhe: gace, kaish, besparica. al’ malo mi lakshe kad to izbacim 🙂
samo moram da dodam da smo i devojčice imale masterse: tilu i čarobnicu. i zlu lin, i da, širu, kako nju da zaboravim.
ja sam imala samo čarobnicu. al original =D
jeste, ali njima nismo mogli da virimo pod suknju 🙂
chak ni originalima 😀