Pločica koja je postavljena na sondu Pionir 10

Nemojte me pogrešno razumeti. Nisam ja puritanac koji je protiv ljudske nagosti jer to narušava nekakav moral. Ništa nije dalje od istine. Kao što je i go čovek daleko od pravog čoveka. Prvo, čovek mora da ima džepove i ovo tvrdim iz sopstvenih verskih ubeđenja.

Jednom me je neko pitao u šta verujem. Rekao sam da verujem u džepove. Džepovi su jako korisni. Korisni da u njima držim stvari da bi mi ruke bile slobodne. Slobodne da pokažem srednji prst ljudima koji postavljaju glupa pitanja.

Međutim, džepovi imaju korisnost koja prevazilazi moje potrebe. Čovek celog sebe nosi u svojim džepovima. Dobro, de! Znam da polovina ljudske populacije preferira da nosi celu sebe u tašni. Što se mene tiče džepovi pobeđuju tašne svaki put samo zato što su praktičniji jer su mi prišiveni za odeću. Tašnu bih zaboravljao stalno. I glavu bih zaboravio da mi nije spojena vratom za trup. Sad kad smo to rešili, da vidimo šta imamo ovde. Evo, istrešću sve što imam u džepovima na sto. Ključevi od stana, novčanik, mp3 plejer i mobilni telefon. Sitnice? Možda za neuko oko.

Kad biste pokušali da nekome opišete čoveka kao vrstu, ne biste nikako smeli da zaobiđete sadržaj džepova. Džepovi su neverovatno bitni, jer se u njima sadrži sve što bi vam iko ikada mogao reći o Homo Sapiensu. Pre nego što počnemo, samo da vam objasnim da znam da ovo pišem za homo sapiense, a ne za neku ekstraterestrijalnu vrstu, tako da ako mislite da sam nešto ispustio ili ste vanzemljac ili ne čitate dovoljno pažljivo.

Da krenemo redom:
Ključevi – među sitnicama iz džepa, ovo je jedna od najčešćih. Ključevi ukazuju na to da imate prebivališteili dom, neko mesto na kom možete da se sklonite od atmosferskih padavina, vrućine, hladnoće i napornih pripadnika vaše vrste. Prebivalište je mesto gde živite. Dom je lični prostor. Prostor za individuu. I ko kaže da je porodica osnovna ćelija društva, nek mi odgovori zašto svaki član porodice treba da ima svoju sobu. Gde god da ste izabrali da živite: stan, kuća, brvnara, vila, vaša kuća je morala biti napravljena. To opet ukazuje ka veliki broj nauka, tehnologija, zanata i veština kojima je čovek ovladao. Ovladao ne toliko da bi sebi podigao sklonište, već toliko da bi to sklonište učinio primerenim svojoj vrsti (za razliku od skloništa kakve prave ptice, termiti, ili dabrovi).

Novčanik – meni najinteresantniji predmet koji može da nam kaže nešto o čoveku. Počnimo od imena: novčanik. Sama reč nam kaže da se u njemu drže novci. Novci su univerzalni ekvivalent u robnonovčanoj razmeni. Jedna vrsta prečice u razmeni dobara. Umesto da se trampite, vi platite za stvari koje vam trebaju. Novci ukazuju na komplikovane medjuljudske odnose prouzrokovane nasumičnom raspodelom resursa na planeti na kojoj ljudi obitavaju. Ovo zovemo jednom rečju ekonomija. Međutim, novčanik u sebi drži još neke stvari karakteristične za Homo Sapiensa – dokumenta. U komplikovanim rodbinskim, plemenskim i međuplemenskim odnosima, sa porastom populacije došlo je do toga da ne znamo svoje najbliže. Zato nam trebaju dokumenta. Ona nam govore ko smo mi. Odakle smo došli, kad smo se rodili, gde živimo i najbitnije, kako izgledamo. Papiri su najbitniji. Kad se rodiš, dobiješ papir da si se rodio. Ne znaš da si se rodio ako nemaš papire. I kad umreš, dobiješ papir. Ako ne dobiješ papire, nisi umro.

Mp3 plejer – moj omiljeni gedžet. Cenim ga više od mobilnog telefona i ručnog časovnika. Iako nisam jedan od onih koji cene tzv. „single function devices“ moram priznati da postoji određena doza elegancije u takvim uređajima. Otkud mp3 plejer na kompletnom čoveku? Prosto iz razloga što bi jedan aspekt kompletnog čoveka trebalo da se odnosi isključivo na umetnost. Zbog toga mi ne smeta što je single function device. Neće pokriti svih 7+ umetnosti, ali to mi nije ni toliko važno. Dovoljno mi je da pokažem svoju poentu.

Mobilni telefon – ovaj predmet koji se nalazi u skoro svačijem džepu mi je najkontroverzniji. Mislim da i ostali mogu da raspale debatu, ali na ovaj se još nismo do kraja navikli. Generacije koje dolaze posle moje, koje odrastaju sa digitalnim tehnologijama kao neizbežnim u njihovom ekosistemu, možda neće ni videti ovaj predmet kao posebno čudan ili stvar koja bi bila predmet rasprave, ali postoji jedan aspekt koji bi mi bilo interesantno da se pomene. Svaki mobilni telefon ima u sebi adresar. Adresar sa brojevima telefon ljudi manje ili više bitnih u našem životu. One najbitnije stavimo na spiddajl da bi nam bili dostupni na jedan pritisak dugmeta. Mobilni telefon je manifestacija čovekove želje da mu najbliži budu na dohvat ruke.

Eto. Jedna veroispovest. Kao i sve veroispovesti, ograničena na interperetaciju onog koji je zastupa. Džepna veroispovest, sasvim primerena modernom dobu.

Ja taj film još nisam odgledao. Ali hoću. Samo iz jednog razloga. Ne verujem tuđem ukusu kad god se povede rasprava o nekom filmu/muzici/video igri/predstavi/izložbi/itd. Pri tom, od velike pomoć mi u odlučivanju bude kada razgovaram sa nekim ko je film/muziku/video igru/predstavu/izložbu/itd već video. Dijalog ide otprilike ovako:

Ja: Jesi gledao novog Šerloka?
Sagovornik: Jesam.
Ja: Kakav je?
Sagovornik : Do jaja!
Ja: I?
Sagovornik: … (nemo me posmatra, zbunjen)

Eventualno bude u ovoj formi:

Ja: Jesi gledao novog Šerloka?
Sagovornik: Jesam.
Ja: Kakav je?
Sagovornik : Sranje!
Ja: I?
Sagovornik: … (nemo me posmatra, zbunjen)

Naime, u velikoj većini slučajeva se desi ljudi misle da je dovoljno da mi kažu da li im se dopalo ili ne i da su time odgovorili na moje pitanje. Ako im kažem da to nije dovoljno, nego da bih voleo da mi ispričaju šta je tu dobro, a šta ne ili ako sam loše raspoložen, pa mi dođe da budem bash bezobrazan i nekoga malteretiram onda to formulišem kao: “Da li je dobar? Ako jeste, zašto jeste. Ako nije, zašto nije” Pritom to izgovorim brzo i izbuljim se, malko se nagnem ka sagovorniku i chekam da mi odgovori, nestrpljivo tapkajući nogom. To ih dovede do ludila.

Ludilo se ogleda u maničnom ponavljanju skorojevićke mantre da “svako ima svoj ukus.” Pa ako imaš ukus, onda ga i obrazloži, molim te. Ne možeš da mi mašeš ispred nosa tu nekakvim imaginarnim “ukusom” i da očekuješ da to progutam. Mene interesuje nešto dublje. Moram da vidim šta taj tvoj ukus podrazumeva. I ne možeš samo da mi citiraš zicer umetnička dela, znajući da su opšteprihvaćena, jer te upravo tu čekam.

Svako sa pola mozga zna da ne živi u savršenom svetu. Onaj koji ima jednu moždanu ćeliju više će skontati da u nesavršenom svetu ima jako malo savršenih stvari. Stvari su ogledalo sveta. U takvom svetu ne postoji ništa što je skroz dobro ili skroz loše. Postoje samo stvari koje nam se dopadaju i koje nam se ne dopadaju. A i one koje nam se dopadaju su daleko od savršenih. One imaju svoje vrline i svoje mane. Ako mogu sam sebi da navedem jednu manu i jednu vrlinu, onda znam da sam gledao film/slušao muziku/igrao video igru/gledao predstavu/ bio na izložbi/ itd. To znači da sam posvetio vreme i pažnju tom umetničkom delu. A umetnička dela bogato nagrađuju one koji im posvete pažnju. Probaj da nađeš simbole i emocije koji nisu eksplicitno prikazani i/ili navedeni. Ranije bi ih možda insistirao da postoji samo jedna dobra interpretacija. Sad mi je kul što drugi imaju drugačije asocijacije od mene. U velikom broju slučajeva se desi da to obogati moju interpretaciju. Ne verujem tuđem ukusu, ali preporuke rado primam.

Sećam se vremena pre nostalgije.

Ipak, par stvari koje ću vam sad opisati su promenili stavku koja se odnosi na ljudski rod u Šomislavljevom Velikom Pojmovniku. Ako pogledate u tom kapitalnom, još-uvek-neobjavljenom delu odmah ispod unosa Ljubav (ne želite da znate šta tu piše) nekada je stajalo: „Ljudi: zbirna imenica, odnosi se na sve pripadnike vrste Homo sapiens sapiens. Zatrti što pre.“ Danas stoji: „Ljudi: zbirna imenica, odnosi se na sve pripadnike vrste Homo sapiens sapiens. Zatrti sve, sem nekoliko muzejskih primeraka.“ Evo i zašto:

1) Advanced search na porno sajtovima

Čist šmekerluk. Da li ikome treba da objašnjavam koliko ovo olakšava život? Ko se gadi na ovo, najobičniji je beskičmenjak i lažan moralista, bez obzira na pol.

2) Video igre kao nova grana umetnosti

Ova teza zahteva poseban tekst, ali probaću ovde da iznesem par osnovnih ideja. Ovo je nešto što sam tek skoro uočio i još uvek imam mnogo da pređem dok budem siguran da tačno znam šta pričam. Ako vam izgleda zbrda-zdola, ne zamerite, već sačekajte da obradim temu u potpunosti. Što će se desiti uskoro. A uskoro je bilo gde između sutra i negde u bližoj budućnosti… A možda je ipak bolje da pročitate ono što sad napišem, čisto da ne čekate.

Medijum koji je relativno od skora sa ljudskim rodom i koji traži da se ispuni sadržajem je svet jedinica i nula koji nazivamo digitalnim, a koji nam je dostupan preko kompjutera. Video igre imaju sve kvalitete prethodnih umetnosti: vizuelni aspekt, zvučni, narativni, dramski, samom programiranju može da se priđe kao posebnom problemu, a pritom poseduje i jednu osobinu koja je potpuno nova i neviđena u umetnosti do sad, a to je interaktivnost. Za razliku od ostalih umetnosti gde samo pasivno primate priču, ovde aktivno učestvujete. Ovaj proces je još u začetku i ta interaktivnost ne dostiže onaj stepen učešća koji imate u pravom životu, ali sumnjam da ozbiljan stvaralac video igara pretenduje na to. Kao sto je realizam u slikarstvu samo jedan od pravaca, tako i realistične video igre, bilo da se radi o realističnoj fizici ili realističnoj kompleksnosti, predstavljaju samo jednu od niša u novoj umetnosti.

Video igre nisu priznate kao umetnost, osim u nekim marginama društva, ali to je nešto što nas očekuje u bližoj budućnosti. Kad kažem bliža budućnost, mislim za moga života.

Na mom blogu imate neke predloge za kvalitetne video igre ovde. Najbolji primer koji mogu da vam dam je da vam preporučim da probate sami. Podjednako je besmislieno da vam prepričavam igre kao što bi bilo besmisleno da vam prepričavam kako izgleda Mona Liza ili kako zvuči Mozartova 40-ta simfonija.

Braid - Johnatan Blow, ne mogu je nahvaliti dovoljno

Machinarium – Amanita Design, stvaraoci Samorosta

And Yet It Moves – Broken Rules

World of Goo – 2D Boy

„Zašto su te video igre naterale da promeniš mišljenje, a ne neka postojeća umetnost kao što je muzika ili slikarstvo?“ čujem da pitate. Sviđa mi se ideja da je čovek u stanju da napravi nešto novo, a ne samo da prežvakava staro, teza koju sam čuo i izgovorio previše puta za svoga života. Možda „novo“ zvuči kao problematična pretpostavka, jer smo videli hiljadu igara koje su klonovi nekih drugih ili video igre koje su pravljene po predlošcima iz filmova, romana i stripova. Ali sam medijum je taj koji je nov i čini mi se, da bi se istražile njegove granice, da je potpuno razborito prvo probati sa već poznatim obrazcima, a onda laganim pomeranjem granica doći do nečeg novog. Samo 3D modelovanje je prava revolucija u izrazu, ekvivalent skulpture u digitalnom svetu, a da ne pričam o jezivo dobrim kombinacijama dobrog 3D modelovanja, sjajne estetike, izvanrednog narativa i visoke imerzivnosti kao što je recimo Max Payne. To je primer koji mi prvi pada na pamet, daleko od toga da nema još takvih.

3) Filmovi Čarlija Kaufmana

Human Nature, Being John Malkovich, Eternal Sunshine of Spotless Mind, Adaptation, Synecdoche, New York. Eto, pa uživajte. Rado ću sa vama razgovarati o njima, uvek i svugde.

4) Drugi ljudi

Ne, nije greška. Nije neočekivani obrt na kraju eseja. Nije čak ni duhovito. Prosto, napredovao sam. Na svaki mogući način. Nije mi život promenila neka knjiga pop-psihologije, nalik Bibliji ili štogod slično tome. Nisu stvari toliko jednostavne. Eto, desilo se. Još uvek i sam pokušavam da shvatim šta se tačno desilo, koji su događaji bili ključni, kad je bio taj trenutak u kome su se stvari okrenule. Nisam čak siguran ni da li taj trenutak, kao jedan jedini trenutak, postoji. Da li može da se locira u vremenu. Možda ih ima više. Ne znam. Ipak, jedna posledica ostaje. Ostaje shvatanje da postoje stvari koje me raduju koje nisu došle iz mene. I ako bih digao ruke od ljudi, digao bih ruke od sebe. A to nikako ne mogu da dopustim.

Dobro došli na ovaj svet. Ne, samo se šalim. Niste zaista dobro došli. U stvari, što pre shvatite da ste potpuno sami i da samo treba da progurate sva tri koraka, bolje po vas. Stvari koje srećete u ovoj fazi svog života su: prerano rođenje, nasilna socijalizacija u obdaništu, škola, neuhranjenost ili gojaznost, svađe roditelja (ukoliko ostanu dovoljno dugo u braku), bubuljice, prve tuče i/ili seksualno zlostavljanje. Ako bilo šta od ovoga preživite, jasno vam je da ostatak sigurno neće biti prijatniji. Naprotiv, ovo je tek početak.

KORAK II: Samoća

Druga faza počinje otprilike po završetku osnovne škole oko 13-14 godina, bez obzira na pol. Problem pola predstavlja izuzetnu veliku prepreku svima. Razlike, a isto tako i izjednačavanja među polovima se prave tamo gde ne treba. Bilo kako bilo, niko vam neće pomoci, osim možda prijatelja, ali istina je da ni na njih ne možete previše da se oslonite. Sami ste i to vam ne gine. Mama i tata vas nisu pravili, zato što im je stalo do vas, nego zato što im je stalo do sebe. Meni je stalo do moje dece i zato ne nameravam da ih imam. Nikome ne bih poželeo da se rodi na ovom svetu. U ovom životnom dobu postajete svesni da ste i sami deo problema. Počinju prve neuroze, verovanje u više ciljeve, napuštanje viših ciljeva, briga zbog društvenog statusa, nezadovoljstvo sobom, nezadovoljstvo partnerom, pravljenje kompromisa da ne biste ostali sami, proklinjanje sebe zbog glupih kompromisa, preispitivanje sopstvenog života i ciljeva, služenje vojnog roka, plaćanje poreza koji potom neće biti utrošen onako kako bi vama odgovaralo, redovni izbori, prevremeni izbori, ukoliko imate sreće poginućete u ratu, ako imate manje sreće preživećete samo jedan rat, a ako vam baš ne ide, vi ćete preživeti rat, a vaši voljeni će poginuti u njemu i znaćete da su oni imali sreće, a vama ostavili kosku. Počinju da deluju holesterol, visok pritisak, migrene, stres se nagomilava, gazda vas maltretira na poslu, zagađenje i saobraćajne gužve postaju nepodnošljivi, a para je sve manje. Deca vas ne slušaju, počinju da piju i da se drogiraju (Za to ste sami krivi. Lepo sam vam rekao da vam deca ne trebaju), a vi pocinjete sve više da žvacete Xanax, Lorazepam, Trodon i Bensedin. Ako ste iole društvena osoba, završićete za šankom ili ćete sa nekim deliti špric. Naravno, kroz svaki svoj problem ćete prolaziti sami, bilo pijani, bilo sa iglom u veni.

KORAK III: Smrt

Treća faza nastupa lagano. Toliko lagano da većina ljudi nije ni svesna da je ušla u tu fazu sve dok ne stigne do penzije. Onda nastupaju depresija zbog gubitka radnih sposobnosti, staračke pege, jetra više ne radi, karotide su zapušene, mozak ne dobija dovoljno krvi, pa počinjete da zaboravljate stvari. Ako ste se dosad izvukli bez naočara, sad vam ne ginu te štake za oci. Velika verovatnoća je da ćete dobiti visok šećer i glaukom. Gluvoća i slabljenje refleksa, mozak više ne može da obradi isto onoliko podataka kao kad ste bili mladi. Jedina stvar koja bi vas obradovala su unuke i unuci, ali oni nikad nisu sa vama, a kad dođu samo plaču, vrište i beže od vas jer ste raspali, bezubi maloumnik koji širi oko sebe mučnoslatkasti miris starosti i urina. Ukoliko imate sreće, umrećete u snu, sasvim sami. Ukoliko nemate sreće, umiraćete dugo, bolno i polako, zagorčavši život svima oko sebe, ali vama neće biti teško, jer ce vam skleroza, Parkins ili Alchajmer pojesti mozak dovoljno da ne znate šta se dešava oko vas. Naravno, bićete sasvim sami.

Posle mnogo peripetija, borbe sa alama i aždajama, probijanja kroz ogromne ruže koje su obrasle oko zamka, stigao je do kule u kojoj je spavala uspavana lepotica. Popeo se uz stepenice koje su mu u tom trenutku izgledale beskonačno duge i vratolomno strme. Hitao je, dok mu je znoj cureo niz slepoočnice, a kosa mu se pod kacigom ulepila. Nagrada koja ga je čekala na vrhu je za njega bila stvarno vredna svog tog truda i mučenja. Stigao je do poslednje odaje na vrhu najviše kule. Vrata su bila zaključana. Srušio ih je snažnim udarcem noge. Uspavana lepotica je ležala u tišini, na krevetu sa velikim baldahinom. Soba je bila prostrana. Pod je bio prošaran mesečinom. Sve je bilo tačno onako kako se princ i nadao da će biti. Prišao je krevetu, skinuo rukavice, i golom rukom pomerio baldahin. Nagao se, sneno zažmurio i lagano poljubio uspavanu lepoticu. Otvorio je oči.

Ona ga je gledala. Pravo u oči. Staklenim pogledom. Gledala ga je prazno, mrtvim očima, jer su aparati za održavanje života bili isključeni.

Ima li provoda u kući?

Kad se kaže provod uglavnom se misli na izlazke, žurke, pijanke, čajanke, fleke, alkohol, droge i mamurluk sutra ujutru. U najslabijoj varijanti to može biti i bioskop petkom uveče sa voljenom osobom i/ili par bliskih prijatelja. Mada svakako postoje i druga mesta na koja bi mogli otići ili još bolje iz kojih ne bismo morali ni izaci.

Ono što vam mi predstavljamo u našem tele-kofi-šopu je revolucionarno otkriće na polju zabave. Zabava u kući!!!! Verovali ili ne, ovo je pronalazak koji su otkrili još stari egipćani, a mi vam ga danas predstavljamo na našem kanalu. Taj revolucionarni pronalazak je: (glasne fanfare, bubanj svira tuš, tenzija raste…) KNJIGA!!!!!

Ovaj genijalni izum učiniće za vas (ne daj Bobe, da vi nešto sami uradite) da imate krivu kičmu (čak do 60% iskrivljenja na nekim ispitanicima), sigurno povećanje dioptrije za 300%, kao i to da će vam socijalni (citaj: sexualni) život kojim ste sada tako opterećeni, prestati da bude boljka. Naravno, moramo da vas upozorimo da konsultujete vašeg psihijatra pre nego što počnete da konzumirate ovaj izum jer su primećene nuspojave na nekim nesrećnim slučajevima kao što su: povećana upotreba mašte, neželjeno lučenje novih reči, porast opšte informisanosti, bolje socijalne veštine, slobodnije mišljenje, itd.

Ukoliko mislite da je ovo samo reklama koja ima za cilj da vam uvali knjigu u šake iako ste Vi jedva čekali da izađete iz osnovne škole da knjigu nikad više ne bi ni pogledali, pogledajte prvo šta kažu naše zadovoljne mušterije…

Bubuljičava tinejdžerka : (zadovoljno) Ma knjiga je super, ne trebaju mi ni drugarice, o dečku ni ne razmišljam, na žurke ne želim ni da idem, mama i tata su zadovoljni kako napredujem, a u školi imam sve petice.

Penzioner sa šeširom i brkovima, potpuno sed: (zadovoljno) U klub penzionera sam prestao da idem, jer mi je moja Milesa, donela 2,5 kila knjiga iz biblioteke. Kilo sam već stuk ‘o .

Poslovni covek: (zadovoljno) Knjiga? Nikad čuo.

Irski seter sa savršenim engleskim akcentom: (zadovoljno) Why, yes. Since I read Shakespear my life has improved quite a lot.

Sad kad ste se uverili šta ova mala čudesna spravica može da uradi za vas, pogledajte šta vam nudimo u našem programu

Hokus Pokus – Kurt Vonegut
Korekcije – Džonatan Frenzen
Garagantua i Pantagruel – Fransoa Rable
Proces – Franc Kafka
Igra staklenih perli – Herman Hese
Autostoperski vodic kroz galaksiju – Daglas Adams
Božanska komedija – Dante Aligijeri
Izgubljeni raj – Džon Milton
Rasprava o ljudskoj slobodi – Džon Stjuart Mil

Napomena: Sva lica u ovoj reklami su izmišljena. Svaka slicnost sa pravim ili postojecim osobama je svakako namerna. Za sve primedbe, kritike, pohvale i predloge, ostavite komentar.

Pleasantville

ili

Mi protiv Nji’

Mnogo me je pogodilo kad sam saznao da je ovaj film snimljen još ’98. Kako to da do sad nisam čuo za njega!!??!!?!11! Isto toliko sam se iznervirao (doduše, sam na sebe) kad sam gledao I Heart Huckabees.  Zašto mi niko nije rekao da ovi filmovi postoje?! Ok. Da ne dižem sebi pritisak više… Elem, Plezentvil.

Film govori o bratu i sestri, Dejvidu i Dženifer, koji bivaju odvučeni od strane nastranog starca koji je nekakav sumanuti tv repairman u sitcom iz 50-tih po imenu Plezentvil. Oni su taj tretman zaslužili, jer niko od Dejvida ne poznaje bolje svet Plezentvila. Pošto su prešli u sitcom, film prestaje da bude u tehnikoloru i postaje crno-beo. Dejvida i Dženifer ostali stanovnici prepoznaju kao Bada i Meri Su, dok oni ostaju svesni ko su i odakle su. Naravno, pošto je Plezentvil iz 50-tih Dejvid i Dženifer su u nezavidnoj poziciji jer su deca 90-tih. On je usamljeni geek koji beži od sveta gledajući sitcome, a ona je, pa… reći ću, labavijeg morala, jer stvarno hoda na tankoj crti između slobode i bezobrazluka.

Počeo sam da ga gledam na preporuku prijatelja. Nije mi ništa mnogo objasnio, pa nisam mnogo ni očekivao. Gledao sam gomilu sličnih filmova i početni zaplet nije bio radikalno drugačiji od ostalih. Prvih pola sata film mi je držao pažnju iako nisam bio nešto mnogo oduševljen. Ono što je opredelilo moje mišljenje o tom filmu nisu ni slojevitost priče, ni široko polje primenljivost svih metafora koje se javljaju u filmu, koji su sigurno jake strane ovog filma. Štaviše, ja bih mu dao ocenu 9.9. Ne dam mu čistu desetku zato što mi je Ris Viderspun odvratna sa onim prćastim nosićem i isturenom bradom. Ono što je meni otvorilo film je scena u kojoj Bad dolazi na posao u soda-šop. Dok prelazi ulicu kao muzička podloga ide „Take Five“ jazz standard Dejva Brubeka. Jazz sa Zapadne obale, iz Kalifornije, pa je Brubek još i belac. Bar u mom viđenju potpuno „square“ osoba. Baš kao i osobe iz Plezentvila.

Po ulasku u radnju, deca iščekuju Bada da im objasni šta se dalje dešava u knjizi „Haklberi Fin“. I dok im Bad objašnjava knjigu, muzika polaku fejduje iz „Take Five“ u „All Blues“ Milesa Davisa sa albuma „Kind of Blue„! Muzička podloga prelazi iz white-collar jazz standard u numeru koja otvara po mišljenju mnogih jazz kritičara, najbolji jazz album ikad snimljen, a snimila ga je najveća baraba koja se ikad latila trube! Transformacija mase u ljudska bića, po meni nikad nije bila efektivnije obrađena kroz jedan jedini crossfade.

Članak se zove Mi protiv Nji’ zato što je ipak dominantan momenat filma upravo kritika zatvorenog društva gde su konzervativci predstavljeni kao monohromatski, dok ljudi spremni za nova iskustva razvijajući se polako dobijaju boju. Kad određeni deo populacije postane upadljivo tehnikolor, film postaje kritika rasizma, jer crno-beli pokušavaju da postave „Obojene“ (Colored) na svoje mesto. Prelazak sa kritike konzervativizma na kritiku rasizma je tako logičan i tako prirodan da mi se čini da je potpuno jasno da ove dve ideologiju gotovo uvek idu ruku pod ruku. Voleo bih da čujem kontraprimer. Ako neko zna neki, nek’ ostavi komentar.

Zaključak? Ko ne pogleda ovaj film, ćelava mu keva

Blueberry Garden

Cletus Clay

Samorost

Ako ne moz’ da se snadjete, pokusajte [pajratbej].org